Političar

Prvi čovek koji je shvatio da laž ne boli je političar. Pretvornik verovanja i konvertit. On je išao i ide dalje od drugih. Ne poštuje moral i rado se njime okorišćava. On je pokretač svake laži, pronalazač lažnih rajeva i majstor obmane.

   Svako društvo koje veliča svoje političare je osuđeno na siromaštvo (isto kao i što je svaki umetnik koji se politički aktivira mrtav za svoje vreme). Političar je sam početak, iskra, korupcije i opadanja sistema. Sistem se ne može uređivati spolja, ali se svakako da iznutra i kvariti. Ne vrede sjajne teorije ni beskonačne promisli o boljem. Umesto barke koja će doneti boljitak i spas mnogima, on koristi oruđe svoje struke kako bi stekao zaokruženost svog ega.

   On postaje enigma: postaje pitanje kako razrešiti problem kojeg zaista ni nema. Znanje je za njega komični grbavac koji ga uveseljava na njegovoj sceni. On nipodaštava vrednosti i od glupoti kreira vredonosnu grdobu. Gleda na nas, kao vuk na ovce u oboru i smeje se našoj glupoj neukosti. Mi smo dole u blatu, on se krije u očiglednosti. Njegov plašt su floskule, večne boljke društva: on će rešiti probleme korupcije, kriminala, nemaštine, nekulture, taštine, gravitacije, odrediti istorijat ove prljave kugle, boga! Stvoriće nestvorivo i fiziku i metafiziku i vreme pretvoriti u svoje sluge koje će vući njegov besmisao, koje će postati njegova snaga.

   Kao šumska vila levitira nad nama i nudi nam čarobni prah. Opija nas kokainskom belinom: nas gladne nije teško opčiniti. Mi želimo da verujemo, te stoga skoro da nismo ni žrtve. Predajemo mu se kao talasu, jer ni ne naslućujemo u koje će nas dubine uvući taj nezajažljivi vir koji u sebe usrče sve što dohvati. Odvući će nas do dna i tamo sa nama brisati sve tragove koje je istorija ostavila.

   Ironija svega je što nije teško dati malo sebe za druge. Samo su komadići osvešćenosti i opismenjenosti potrebni da svi, držeći ruke na suncu, krenemo u drugom smeru. Toga biti neće, ali uvek od, čak i ovakve glomazne, klade politikanstva odskoči poneko parčence iverja koje je dovoljno da iz crnog prsta pusti malo sveže, drugačije, krvi.

   Ah, krvi... Koliko je samo nama krvi potrebno. Koliko je popije taj nikad umrli vampir. Konstantne transfuzije zatrovanima trebaju. On, taj rak se širi neviđenom brzinom. Leukemija naših izbora. Smrtnost svega anti-anarhičnog. Koliko krugova će čitava društva, čitavi svetovi obrnuti sa tom pošasti. Šta su milenijumi za nas smrtnike. Mi nećemo naučiti da računamo vreme dok god se ne budemo štitili od bezvremenosti čekanja. Sve dok na svoje živote budemo gledali kao na požrtvovanje i ustupke kradljivim oratorima. Dok god je naše vreme strpljenje, asketizam delovanja, mi ćemo stajati u nenapretku, u mrtvilu bezidejnosti.

   Dok god ne počnemo da gajimo zube, nepomeni će parazitirati i rasti na našoj inertnosti, a mi ćemo ovaploćivati generacijsku zaslepljenost.