(lat.) onaj koji stalno odlaže neku akciju, preduzimanje posla i slično; onaj koji okleva čekajući pogodniji trenutak, oklevalo
Čuči u svakom od nas poput gnjide. Šćućuren u nedostupnom kutu, krpelj koji se hrani našim vremenom. Podmuklo i tiho počne da nam žvaće dane i mesece, a onda, i pre no ga osetimo, ište na svom oltaru žrtvu godišnjih doba. Uzima nam leta čekajuć’ da obesno sunce poveća temperaturu našeg tela, da nam se od vreline upale svi kanali i sve cevčice u nama, te nas prinuđava da se hladimo, da se živototvornom vodom napajamo, da njišemo udovima kao lišće na grani, da ne mislimo. Zimi nas, pak, osujećuje na mračnu osamu. Navlači na nas kleto breme propadljivosti, okiva nas buljem i mrzovoljom. Povlači nas iz društvenog života u smrt neidejnosti. Pretvara nam akcije u infantilnost i niže delove našeg bića na svojoj brojanici.
On je sva ona naša besmislenost življenja, ono mrzovoljno prenemaganje nad zadatkom koji bismo trebali da obavimo. Ona neshvatljiva pantljika prokrastinacije koja nas udaljava od našeg cilja. Taj kunktator u nama je ona psihološka blokada koja vrišti „ne“ pred kretanjem. U kandže hvata svako idealističko i anti-lenjo kretanje i drobi ga u prašinu koja će promileti kroz kanal našeg stremljenja.
Širi se ne-dodirom, ne-radom, ne-kreiranjem. Ubija i ubiće više nego kuga, tifus, kolera i SIDA zajedno. On je virus jednog doba koje ne haje da ga leči, već ga još više potpiruje. Ono ga hrani glupošću i daje mu snagu besmislenošću. Rasađuje ga i modifikuje kroz sve sfere bitisanja. Daje mu da grize samo korene vrline i vrednosti i time ga ojačava, a on, parazit, se nanovo rađa iz dva principa: iz rigidnosti ili nesvrhovitosti.
Ukoliko osoba samo dozvoli svojoj volji da poklekne pred ponorom, ukoliko dozvoli da stane pred preprekom, taj demon ka kojem svaki od nas hodi će izaći iz tame slike budućnosti i oteti nam volju da hodimo. Satreće nas u zemlju i od nas napraviti drvo. Zakovaće nam noge dublje od svakog korena i mučiti nas kao Vatronošu, puštajući vreme da nam izjeda džigericu; čineći da nam se svaki dan pretvori u prokletstvo i da se svakog dana rađamo zdravi i puni mogućnosti, samo da bismo krevetu svome išli kao kovčegu.
Ili ukoliko ne postoji cilj, ostaće samo ništavilo: nepregledan prostor neodređene boje bez mirisa i zvukova. Prostor sa kojim ćemo se, svakom propuštenom prilikom da ga napustimo, sve više sjedinjavati. Gubićemo glas svoj kojim možemo da pomeramo planine i pretimo silnicima višnjim. Jenjavaće vibracije naših glasnih žica sve dok se ne svedu na zvuk koji će napraviti naše telo pri poslednjem trzaju. Oči naše neće više registrovati pokret. Na njih će se navući debela i gusta mrena. Skončaćemo sparušenih ideala u nekoj sivoj oblomovštini, zadavljeni taštinom drugih i sopstvenom intektualnom imobilnošću.
Snaga da pokrenemo lavirinte uma i nateramo ih da se sami otvaraju, da nas sami vode ka izlazu je izbavljenje, „izvor mladosti“ tražen stolećima. Eldorado našeg prevladavanja je fleksibilnost u kojoj leži mogućnost izlečenja od sve-jada skupljenog u ne-pokret. Samo proaktivni carpe diem i nespavalački, radnički, carpe noctem su lekovi za pošast. Stoga, tvorite delo, rađajte i ponovo rađajte sebe; ne budite samo jedna, zamrznuta sličica na verglu onog prvog filmskog uređaja. Ne čekajte da Vas drugi pokrenu, jer takav tren nećete dočekati.
