Legat

   Šta ostaje za nama: kao sluzavi puž se vučemo ovom nepristupačnom i okrutnom kuglom, a sva muka u vidu sluzi za nama se tegli. Sunce trepne i sve sprži.

   Koliko nam je potrebno da bismo ostavili trag; koliko redova, reči i slova? Koliko ćemo svoje grbače ostaviti- savijaćemo se i svom svojom snagom guriti dok neka zvona ne obznane i naše postojanje.

   Sve teži ničemu. Svaki napor je nipodaštavana isprazna energija. Akcije naše, naša dela postaju napori koji se samo prenose. Tako u nedogled cirkuliše ispraznost naših postupaka.

   Uprkos tome – mi želimo da delimo, želimo da stvaramo nešto što bismo mogli podeliti sa drugima. Privrženi smo nečemu što će biti naša ostavština; zato pakujemo sopstvene taštine u divne pakete i uvijamo ih u šarene vrpce, da bismo ih, kada nas obuzme mir, ostavili drugima koji će nas slediti.

   Bez ikakve prisile i potrebe, svesno ulazimo u lavirint patnje. Lomimo se sujetom: „mi možemo više, mi možemo dalje, mi možemo bolje, umešnije, cenjenije, najbolje, kao niko do sada!“ Pristupamo kreiranju svom svojom ostrašćenošću, svim svojim fanatizmom obuzetim telom. Unosimo u sopstveni legat sve što smo videli, čuli, naučili, predosetili i osetili. Mrvimo, pa mešamo u trenucima stvaranja sve što imamo. Kidamo tradiciju na komade i podajemo je budućem nožu analize zaintrigiranih.

   Tako se, zarad onoga što je u našim očima pravoverno, izopštavamo. Krijemo se od svetine izgovorom rada, a potajno brusimo svoju kreaciju. Ne da nam mučan san mira noću, ne daju nam mira zategnutost kičme i zglobova danju. Čeznemo za krajem svog magnum opus-a, jer hoćemo da uhvatimo ono što svima izmiče, da osetimo posebnost nad svima. Naša težnja je apsolutni oprost svih naših krivnji. Ona je u nedostatku većih odgovora opravdanje životnog puta.

   Moraće sve to vreme buduće da podnese kao što je podnela i prošlost. Najveća umnost palog vremena je ništavna: još je Hegel, koji je napisao preko desethiljada stranica, za svoj rad govorio da nije ni prineti Aristotelovom. I gde je onda crvena linija naše postojanosti. Kuda će ići poetika ili filosofija naših života. Da li ćemo obarati brda i planine ili ćemo se zadovoljiti i biti mediokriteti učmalosti.