Poput artikla na prodajnom rafu,
doduše bez sitnim slovima ispisanog datuma, svaka veza ima rok trajanja.
Bilo da se radi o porodičnoj,
prijateljskoj ili ljubavnoj, svakoj vezi je suđeno da se završi. Kraj je jedno
neumitno stanje koje mi na svaki način pokušavamo da prenebregnemo. U svakoj
materijalnoj propadljivosti mi nalazimo opravdanje i oslanjajući se na supstitucije
plovimo u iluziji istosti. Umišljamo da ćemo negiranjem promene uspeti da
izbegnemo sud iste. Dajemo sebi za pravo da se postavimo na nadbožanski
pijedastal sa kojeg krotimo i zauzdavamo naše mrske neprijatelje Propadljivost
i Promenu.
Nelagodno je svakome od nas da sebi
prizna da se veze zasnivaju na razmeni. Ta razmena je uvek bila perfidno i
mudro skrivena od jezika i od izgovorljivosti čuvana, jer ukoliko bi usneni
prag prešla kao zla Pandorine kutije bi se rasprostrla po čitavoj vasioni i u
momentu prekinula sve veze i ostavila iza sebe pustoš i ništavilo.
Upravo to klupko veza je ono što nas
drži: sve naše vreme, sve to emotivno preplitanje, sav taj strah od samoće i
smrti. Svojski se trudimo da kroz meso drugoga, partnera, zarijemo još jednu
kuku kako bismo bili sigurniji u to da nam se neće tuga o glavu obiti i da nam
se sa njom neće svi strahovi prišunjati i pojesti nas. Ta iskonska bojazan nas
uvek tera da iznova trgujemo. Tera nas da kupujemo skuplje nego što smo bili spremni
da platimo i da prodajemo znatno jeftinije nego zašta smo hteli da prodamo. U
tom cenjkanju gubimo ono najiskrenije što od sebe imamo, često se dovodeći do
moralnog dvorfizma: noktima, u očaju zbog straha od pada, grabimo dušu za
dukate, sve za "još jednom" ili "još malo", dok telo nam na
komadine puca zbog nemoći.
Sve će se odviti kako mora i mimo nas, na
nama je samo da odlažemo, jer mi nismo u stanju da celog veka budemo drugo, da
budemo partner, iako se vernički kunemo u zaljubljenost, u ljubav, u iskrenost
ili u istu krv koju delimo. Iskreno verujemo u "do kraja života", kao
da je ona, smrt, jedini sudija, nad svim suđajama, suncem, vodom i vazduhom; kao
da večna postživotna tama utiče i na svaki iskreni gest i svaki lažni potez
koji činimo, kao da se mimo veze ništa drugo ne dešava i da su svi ostali kroz
nas provučeni konci samo beznačajni ostaci Velikog praska.
Uvek se nađemo nespremni i nespretni u
tom kraju. Sa pompeznom pratnjom izneverenosti, dnuvučećom tugom i osećajem
mrtvačke ukočenosti ili praćen doslednom ravnodušnošću i apatičnom lenjošću, on, kraj, dođe. Nije bitno da li ćemo ga dočekati mašući zastavama ili na kolenima.
Bilo da se razilazimo ili ostajemo u jalovom uterusu od veze iz kojeg je naš
partner otišao, suštinski se ne menja ispunjenje konačnosti, završetak ciklusa.
Smiraj veze nije neprirodan. On je
neophodan, jer smo osuđeni na interkonektivnost, a ona je naš usud i
utisnut je u naše postojanje. Daje nam mogućnost da se iznova ostvarujemo
i da se otkrivamo drugima i kroz druge.
Brzina kojom ka kraju idemo je
varijabilna. Isključivo od emotivne evolucije i adaptivnosti zavisi kvalitet onoga
što može da se iznedri između dva bića. Što je odnos produktivniji, on ima
tendenciju da bude trajniji. Produktivnost je, pak, veća ukoliko je težina ùloga
približnija; ukoliko svaki od ulagača unosiveći kvalitativni, a ne samo
kvantitativni unos; ukoliko se odnos nosi približno jednako i na fizičkim, kao
i mentalnim sponama.
Naše odupiranje se ispoljava u vidu
neprihvatanja, i oko tog neprihvatanja mi gradimo sopstvenu tragičnost. Umesto
zadovoljstva u trenucima koje smo iživeli i konzumirali, mi smo prokleti da se
poput hrčka u kavezu vrtimo u momentu tuge zbog nemogućnosti da večno zadržimo
ono najlepše nam i najprijatnije što smo u vezi iskusili. Paradoksalno je da
nas bole prijatni, a ne neprijatni trenuci, ali baš njih kao talas ili vetar na
kojem želimo da se vinemo ponovo jurimo, gradeći nove veze.
