Despero
Despero
Slova koja nas more. Koja kipe u našoj duši. Lava našeg srca i demoni
našeg uma. Slova koja tvore reči koje nas opijaju i koje nas vode u najveće
boli i najslađa zadovoljstva.
Slovo je prethodilo magiju koja će se pretočiti u ritual. Kotrljalo se
po našim mislima, prolazilo kroz naše srce i dušu, samo da bi stiglo do naših
ruku koje će mu svojim oštrim pokretima podariti smrt. Tu, na belom polju, utihne
sva vatra koja nas pali, zbog koje nemiri nas obuzimaju i zbog koje su padale
mnoge glave.
Uvideli smo da se moćnim slovom da postići više nego iskrenim delom, da
naše reči jesu ono blagostanje o kojem maštamo; da naše telo pomoću njega ne
mora da trpi, ne mora da podnosi patnje. Kako smo otkrivali divlju snagu slova,
tako smo je sve više koristili. Kao uzdama smo počeli da upravljamo tim pikturalnim
znacima.
Pisati da bi se kreiralo ili da bi se pisalo ne treba da pravi razliku u
onome kako se piše. Pisanje je nova oplemenjena priroda. Ono je nadahnuće koje
teži da iz nas probije. Srcem, umom, trezvenošću ili opijenošću pisac ne menja
svoju suštinu. On je u svakom slučaju zadržava i u bilo kakvom stanju prenosi, direktno
na papir, i indirektno na čitaoca.
Zašto pišemo
Pisac je osamljenik i otuđenik. On je jedan izgubljeni deo koji svojim
pisanjem teži da se vrati celini. Traži srodnost preko svog mukotrpnog rada i
svog senzibiliteta. On je duša koja ne nalazi zadovoljstvo u sadašnjosti. Neko
ko je iščašen od realnosti. Pisanje je beg i vapaj za razumevanjem. Duboka
unutrašnja potreba za priznanjem ličnosti preko njegovog dela.
Notorna je laž i potpuna besmislica koncept onih koji „pišu da bi
pisali“. To je izgovor i nesigurnost u sopstveni karakter. Svaki pisac je,
dubioznošću odabira svog zanata, samog sebe osudio na pregorevanje. On u sebe
duboko potiskuje svoje želje. To potiskivanje želja, nalik potiskivanju
seksualnosti, često se izvrće u psihološku nestabilnost, društvenu
neprilagođenost i agresivnost. Ta agresivnost je na psihološkom nivou i može
biti usmerena kako prema okolini tako i prema samom sebi.
Kroz pisanje se oslobađa i deo agresivnosti koju godinama pisac nosi. Pisanjem
se oslobađa kako sve potisnuto, tako i sve animalno u čoveku. Ono je proces
kultivizacije i samotraženja. Proces koji nas dovodi na višu razinu postojanja.
Proces koji zaokružuje tok misli i upotpunjava naš intelektualni razvoj.
Kako bi trebalo da
pišemo
U ovom nepreglednom mnoštvu, u manufakturi i izrabljivanju reči i ideja
sve je manje (ako uopšte postoji) smisla za pisanjem. Svet je kao nikad do sada
postao globalno selo u kojem razmena ideja predstavlja potez u brazdi, pokret
vetra krilima malog leptira.
Samo naše nemogućstvo i naša neosvešćenost nam mogu dati tu iluziju da
možemo da pokrenemo nešto novo; da će naša misao biti fundament kakve su bile
misli koje smo i sami čitali. Uprkos svemu, treba insistirati na tome da, kao
što ne postoje dva čoveka na svetu koja dele jednaku fizičku strukturu, ne
postoje ni dva pera na svetu koja bi mogla da podele jednaka iskustva kroz
sličan, ma i isti stil. Ono što mi možemo da podelimo sa drugima, kroz sopstvenu
vizuru stvari koje nas okružuju i emocija koje smo doživeli, je naš jedinstveni
otisak. Otisak kojim o sebi, jedinstvenom, govorimo više nego što bi to o nama
mogao da kaže naš genetski kod. Svi popisi o nama, naše krštenice i matični
brojevi, naše školovanje i ocene, naš rad, naše fotografije i filmovi, utisci i
predstave drugih o nama, sve to zajedno ne može da dâ ni paušalni obris onoga
što mi jesmo.
Ukoliko prelomimo sve sumnje da ono
što mi želimo i ono što mi možemo je zaista sve što je potrebno, mi više nemamo
nijednu prepreku pred sobom. Iz takvog grandioznog prelaza crpićemo snagu za
svaki sledeći potez. Horror vacui svake
sledeće stranice će biti samo jedan izlišan tren do novog otpočinjanja.
***
Svako neumetno pisanje ne doprinosi sveopštoj komunikaciji. Prostorna
ili vremenska udaljenost, nam ne smeta da ostvarimo dijalog i da pronađemo
svoje istomišljenike u njihovim životima ili da ih kroz sopstvenu
interpretaciju uvedemo u svoj ili približimo drugima. Ovo neprestano titranje
univerzuma je nešto što se opire efemernoj disharmoniji. Nešto što bi moralo da
nas razdvoji od idiokratije svakidašnjice, od klanjanja gluposti.
Pisanje mora težiti višem. Ono je analoški gledano na istom koloseku kao
i sam čovek. U početku ne pišemo stilom. Pisanje mora da traži svoju formu. Ono
prvo mora da osvoji stil, ali već tada mora da teži napretku. Mora se urušavati
i iznova rađati. Mora oponašati poznato i, kao humusom biljka, iz njega se
napajati.
Pisanje ne sme stagnirati. Ono jeste sve naše rađanje. Tvorimo ga iz
svoje glave poput antičkih božanstava. Kao živi stvor kojeg moramo da negujemo,
moramo ga oblikovati svim svojim trudom i znanjem. Imamo prema njemu
odgovornosti i sa njim preuzimamo rizike. Ukoliko mu posvetimo svoju volju,
strpljenje i vreme od njega zauzvrat dobijamo radosti; u suprotnom sami pod
sobom kopamo raku nezadovoljstva i razočarenja.
Pisanje mora biti put rušenja sopstvenih idola. Rušenje onih od kojih
smo učili i kojima smo se čitavim svojim bićem divili. Težiti ka višem zahteva
da krojenje sopstvenih misli i ideja postaje sve prefinjenije. Ono iziskuje konstantnu
samokritičost. Ne smemo čekati da nas drugi poput slepca vode. U pogubnom
lavirintu pisanja moramo sami, nenaoružani, tumarati.
***
Visokim ili Višim stilom se označavalo ono što je u
antičkim danima delilo književne oblike, ali on danas pokriva šire i drugačije
polje teksta. Viši stil ne razlikuje
više oblike ni formu. On postaje intelektualno eruditna visina.
On je izraz naše težnje ka višem, našeg opiranja socijalnoj entropiji.
Mi kroz njega možemo da pokažemo svu prkosnost svog ega, da udišemo
svevremensku lepotu, da prebrodimo smrtnost.
Viši stil je umetni način
pisanja. To je neumorno glačanje paradigmatskog niza. Potčinjavanje rečeničnih
sklopova temi. Sklonost tematkoj opštosti, nasuprot individualnoj problematici.
Davanje tekstu dubine i mnogoznačnosti, pritom nepraveći digresivna lutanja u nesvrhovito.
Pravljenje udaljenih, ali jasnih asocijacija i kovanje novih simbola.
Viši stil je, kroz istoriju
književnosti, bio prisutan u svakom pravcu i provlačio se kroz sve škole. On nije
bio najvrsniji deo određenog pravca, te ga zato ne treba posmatrati kao
„najbolje od najboljeg“. On po svojoj matrici ne povezuje kroz istoriju dela u
niz, te ne vrši funkciju istoričnog filtera; ne daje delima epitet „klasičnih“,
ali dela su zbog pisanja višim stilom
dobijala taj epitet.
Viši stil nije novotarija! On je usmereni, posvećeni,
interdisciplinarni, intermedijalni, kreativizam. Shodno pravcu koji preovlađuje
u datom vremenu, viši stil nije
ishodište kretanja književnih tokova.
On uvezuje književno-puritansko sa idejno novim ili u novom ruhu
rekreiranim u cilju stvaranja strukture koja će i sama služiti kao čvrst temelj
na kojem će se graditi nove književne strukture. On predstavlja najveći stepen
autoreferencijalnosti pri pisanju, te potpuno ovladavanje i manipulaciju rečju.
On je opiranje šablonu, te, kao mnogošta književno, nepodložno klasifikaciji i konkretnoj
formulaciji.
