Liste

   Pišite liste da ne biste došli u zabludu. Da ne biste došli do momenta da vas drugi varaju ili još gore da varate sami sebe. Da vas krhka i nestalna memorija laže i tvori vam stvari i osećaje kojih nije bilo. Da propadate kroz rupu bez kraja, jer upravo to naš um jeste: beskrajni univerzum relevantnih i nebitnih sećanja; sve što smo ikad bili i kapacitet iz kojeg ćemo rasti.

    Konstantne promene u nama i oko nas su poraznost našeg uma. On je pred njima nemoćan protivnik. Nije u stanju da se bori sa količinom informacija koje mu život servira. Ne može da odgovori ni na potrebe svakodnevice, a kamoli na premoć istorijske vertikale. Kako možemo da poredimo kontekste iz naše prošlosti sa mogućim budućim izazovima kada nismo u stanju da se setimo ni bolnih poraza, a kamoli slavnih pobeda. Za nas je sve sjaj sveće: gorenje neke tanke niti i nebrojeno puta ponovljena gasnost.

   Ne gledamo dva puta istim očima. Još manje tim, uvek drugim i ujedno uvek drugačijim, očima gledamo sebe. Naše rojeće misli, koje nas neumornije od senke prate, su naš odraz, naše ogledalo. U njima jedino možemo da prepoznamo sebe, svoja dela. Da se podsetimo šta nam je i kada bilo važno. Oko njih orbitiraju usmerivači tokova i validatori onoga što će „pre doći“.

   Naši prioriteti će se sa svakom novom crtom, sa svakim novim potezom, menjati. Mi se moramo menjati. Ne menjanje nije odlika napretka, niti tvrdokornost aplauz doslednosti. Moramo težiti. Svakim zagrizom ići napred. No u tom proždiranju jedemo i sebe, jedući sopstvenu prošlost.

   Gubimo iz vida stvari za nama. Ne ostavljamo tragove. Sve što činimo mora biti solidna potpora budućem. Ukoliko nemamo u vidu ono što smo bili, nebitno je ono što jesmo. Moramo imati od ega odvojenu sliku. Ne faktografsko-faktografski popis sopstvenog bića. Zbir mnoštva sopstvenih pozitivnih i negativnih misli i dela.

   Nedopustivo je da o nekom drvetu može više da se kaže nego o čoveku. Ne zamislivo je da jedna statua ili građevina može više da znači nego čovek. Da se čitav istorijat može propovedati o nekom delu, a da je čovek samo postojao.

   Odbijam da verujem u tako šta! To su najsuroviji i najniži porivi usmereni protiv uma. Takva ideja je oličenje iskorišćavanja potencijala svakog od nas; poturanje falsifikata vrednostima.

   Sve naše veze realne i neopipljive, ostvarene i kvantne, su izrecive. Sve one su naša mogućnost da kažemo ko smo. Da, poput kapetana koji busolom i koordinatama na mapi određuje pravac plovidbe svog broda, odredimo svoje mesto u tom prokletom neprekidnom trajanju. To činimo tako što bivamo posvećeni sebi. Ne smeju da nas ne zaplaše veličine drugih, veličine kojima smo se divili; jer nikada nije bilo, niti će biti, da značaj jednog uvek i svugde ima jednaku vrednost.

   Zavisimo samo od sebe i samo sebi možemo biti validni biografi i istoričari.Naša prošlost nam beži i moramo konstantno da je jurimo, jer mi jesmo skup naših tragova. Mi jesmo ono što ostavljamo iza sebe.