Dejstvo sila

Rok trajanja

          Poput artikla na prodajnom rafu, doduše bez sitnim slovima ispisanog datuma, svaka veza ima rok trajanja.

          Bilo da se radi o porodičnoj, prijateljskoj ili ljubavnoj, svakoj vezi je suđeno da se završi. Kraj je jedno neumitno stanje koje mi na svaki način pokušavamo da prenebregnemo. U svakoj materijalnoj propadljivosti mi nalazimo opravdanje i oslanjajući se na supstitucije plovimo u iluziji istosti. Umišljamo da ćemo negiranjem promene uspeti da izbegnemo sud iste. Dajemo sebi za pravo da se postavimo na nadbožanski pijedastal sa kojeg krotimo i zauzdavamo naše mrske neprijatelje Propadljivost i Promenu.

          Nelagodno je svakome od nas da sebi prizna da se veze zasnivaju na razmeni. Ta razmena je uvek bila perfidno i mudro skrivena od jezika i od izgovorljivosti čuvana, jer ukoliko bi usneni prag prešla kao zla Pandorine kutije bi se rasprostrla po čitavoj vasioni i u momentu prekinula sve veze i ostavila iza sebe pustoš i ništavilo.

          Upravo to klupko veza je ono što nas drži: sve naše vreme, sve to emotivno preplitanje, sav taj strah od samoće i smrti. Svojski se trudimo da kroz meso drugoga, partnera, zarijemo još jednu kuku kako bismo bili sigurniji u to da nam se neće tuga o glavu obiti i da nam se sa njom neće svi strahovi prišunjati i pojesti nas. Ta iskonska bojazan nas uvek tera da iznova trgujemo. Tera nas da kupujemo skuplje nego što smo bili spremni da platimo i da prodajemo znatno jeftinije nego zašta smo hteli da prodamo. U tom cenjkanju gubimo ono najiskrenije što od sebe imamo, često se dovodeći do moralnog dvorfizma: noktima, u očaju zbog straha od pada, grabimo dušu za dukate, sve za "još jednom" ili "još malo", dok telo nam na komadine puca zbog nemoći.

          Sve će se odviti kako mora i mimo nas, na nama je samo da odlažemo, jer mi nismo u stanju da celog veka budemo drugo, da budemo partner, iako se vernički kunemo u zaljubljenost, u ljubav, u iskrenost ili u istu krv koju delimo. Iskreno verujemo u "do kraja života", kao da je ona, smrt, jedini sudija, nad svim suđajama, suncem, vodom i vazduhom; kao da večna postživotna tama utiče i na svaki iskreni gest i svaki lažni potez koji činimo, kao da se mimo veze ništa drugo ne dešava i da su svi ostali kroz nas provučeni konci samo beznačajni ostaci Velikog praska.

          Uvek se nađemo nespremni i nespretni u tom kraju. Sa pompeznom pratnjom izneverenosti, dnuvučećom tugom i osećajem mrtvačke ukočenosti ili praćen doslednom ravnodušnošću i apatičnom lenjošću, on, kraj, dođe. Nije bitno da li ćemo ga dočekati mašući zastavama ili na kolenima. Bilo da se razilazimo ili ostajemo u jalovom uterusu od veze iz kojeg je naš partner otišao, suštinski se ne menja ispunjenje konačnosti, završetak ciklusa.

          Smiraj veze nije neprirodan. On je neophodan, jer smo osuđeni na interkonektivnost, a ona je naš usud i utisnut je u naše postojanje. Daje nam mogućnost da se iznova ostvarujemo i da se otkrivamo drugima i kroz druge.

          Brzina kojom ka kraju idemo je varijabilna. Isključivo od emotivne evolucije i adaptivnosti zavisi kvalitet onoga što može da se iznedri između dva bića. Što je odnos produktivniji, on ima tendenciju da bude trajniji. Produktivnost je, pak, veća ukoliko je težina ùloga približnija; ukoliko svaki od ulagača unosiveći kvalitativni, a ne samo kvantitativni unos; ukoliko se odnos nosi približno jednako i na fizičkim, kao i mentalnim sponama.

          Naše odupiranje se ispoljava u vidu neprihvatanja, i oko tog neprihvatanja mi gradimo sopstvenu tragičnost. Umesto zadovoljstva u trenucima koje smo iživeli i konzumirali, mi smo prokleti da se poput hrčka u kavezu vrtimo u momentu tuge zbog nemogućnosti da večno zadržimo ono najlepše nam i najprijatnije što smo u vezi iskusili. Paradoksalno je da nas bole prijatni, a ne neprijatni trenuci, ali baš njih kao talas ili vetar na kojem želimo da se vinemo ponovo jurimo, gradeći nove veze.

Zablude godina

Grad kod Štulića

"kad sam kao mali došao u grad
morao sam samom sebi dati nadimak"

                                  (~Džoni, budi dobar)

          Naslovni, autobiografski, autoreferencijalni stihovi bi mogli da posluže kao uvod za priču o čoveku koji je opevao jedno vreme svog života i bezvremenost svačijeg, smeštajući svoje pripovedačko ja u epicentar tkanja priča modernog čoveka- u grad.

          Džoni - dete vojnog lica, vagabunda po službi. Rođen u Skoplju, gradu novog mita o starom junaku i vojskovođi koji je žario i palio kuće i biblioteke. Gradu gde je živeo samo toliko dugo da je za uho stigao da mu se zalepi tradicionalni, pitki, melos prostora koji predstavlja kapiju zapada ka istoku i namaze velikog broja kultura.

Seli se nadomak Zagreba, kojeg će se konačno dokopati kad počne da ide u srednju školu, a kasnije i na fakultet. To je grad u kojem će se on izvajati u ono prepoznatljivo ostatku sveta. Iako će ga taj grad inspirisati i oblikovati, on će ga tek na margini pominjati. Pevaće o većem - svakom gradu. O polisu i gradskom, o onom što grad jeste i što proizvodi, nedri.

          Kad uzmete sve neprirodno, sve poročno i sve na dodir i oko gadljivo i iz toga porađate sve nadahnjujuće, duševno, onda ste u svom pevanju uspeli. Homerski pevač u svom srcu nosi bitku, koplja i mačeve. Nosi heroje koje veliča i uzdiže do zvezda, do nogu bogova i u njih uliva nešto malo od one božje besmrtnosti. Trubadurovi prsti, dok drljaju preko žica, nam govore o časti i držanju valjanom; o viteštvu i kodu koji se mora poštovati kako na bojnom, tako i na ljubavnom polju. Romantičar nam dovodi "genija", biće koje stvara iz ništavila i predstavlja novu originalnost. On u svojoj krakolikoj prirodi zabada u narodno, traži inspiraciju u hororu, peva o izboru "ljubav ili smrt", oseća Duh vremena... Svi su oni, ti pevači, utabali stazu ovom našem Gradskom i on prati njihove stope.

          On je zatvoren u nehumani beton i on vidi "tamnu stranu grada" (~Vrijeme odluke). Na njegov grad se "spušta tišina"(~Svjetska lada), taj grad je "tužan"(~Nedjelja popodne) i "bez ulica" (~Visoko iznad vlakova). Taj osećaj prozaičnosti koju nosi takvo mesto ne proizlazi iz tuge ili patnje, već naprotiv dolazi sa sigurnog mesta, iz uljuljkanosti u poznanstvo sa tom plastičnom atmosferom koja ga okružuje. Iz kalema koji je srastao sa bremenom neprilagođenosti koje nosi na ramenima, i okovima artificijelnosti koje vuče međ' nogama. Taj, "naduvani grad", nosač čudnih misli (~Ne mogu pomoći nikome od nas) muti svetove. Meša dan i noć u jedno. Svetost i porok se grle u kavezu od zgrada. Rad se sudara sa svojom suprotnošću i izopačenošću. Pravo na pripadnost gradu polažu svi: i starci - osnivači, i njihova umišljena deca - starosedeoci, i oni što trbuhom za kruhom na njega napadaju i vajni mislioci - protestanti - anarhisti, i teški sirovi šarlatani i diletanti i lake i lepe žene. Svi se oni sjedinjuju u tom sumraku ideja, u gradu bez ljubavi (~Grad bez ljubavi). Svi se ujedinjuju pod istom zastavom koja na sebi nema linija, niti boja, niti bilo kakvih simbola što prave nepristojne insinuacije na bilo čiji račun. Svi su kao jedno u gradu koji je "iskidan na tisuće djelića" (~Reket roll iz šume Striborove) i čine jednoglasje koje će se oriti noćom "u gradu salonskih stremljenja" (~E pa što).

          Taj red u neredu, smisao u obezglavljenosti, tu harmoniju u disharmoniji nam slika Gradski trubadur. On nam pokazuje put kroz banalnost do uzvišenosti. Nudi nam "popljuvane gradske ulice" (~Provedimo vikend zajedno) kao zalog za naše poverenje, da bi nas uveo u mulj iz kojeg se jedino može videti prava perspektiva tog vrlog drugačijeg sveta. U taj mulj se sadi seme iz kojeg Gradski neusiljeno, poput sunca, izvlači sve ono životno: i dah-dajuće i sivo parališuće. On tone i kao za ruku vodi nas sa sobom kroz gustu neprijatnost iskrenosti, koja skida sa nas naslage izvitoperenosti i kurtoazije u kojima smo se kupali čitavog veka. Vodi nas u nenaparfemisane, na Čoveka smrdljive dubine. U mrak, vodi nas u užas... jer jedino, jedino tu, na takvom mestu užasa, se može roditi... istinska umetnost.

Smrdljivi grad zatvara podrume

smrdljivi grad zatvara ulice

smrdljivi grad je zadovoljan sobom

strukture ga dobro furaju.

Kosijaneri trule u patikama

muda im zaprašuju cestu

guzice spuštaju nisko do poda

kako se oni samo dobro furaju.

Smrdljivi grad otvara jeftine bircuze

za šljakere što loču ko' pesi

studenti bez diplome

žene bez ljepote

neženje bez stana

putnici bez para.

Jeftina mjuza teška cuga

lutrija je njihova furka

jeftina mjuza teška cuga

užas je moja furka.

                                         (~Užas je moja furka)

Kompartmentalizacija

          Kompartmentalizacija je pojam koji nam izvorno dolazi iz arhitekture, a potiče od ideje da se građevinska struktura podeli na više delova, kako u slučaju propadanja jednog dela strukture ne bi propala čitava struktura, već bi susedni deo mogao sam da iznese sopstvenu težinu. Ovo je naročito korisno u slučaju prirodnih nezgoda: požara, poplava, zemljotresa.

          Termin preuzima psihologija služeći se njime da opiše slučajeve kada dolazi do internog konflikta individue koji se rađa usled akcija koje su kontradiktorne načelima do kojih sama individua drži. Ukoliko individua nije u stanju da reši konflikt koji je proizašao direktno iz njenih akcija, ona teži da prevaziđe ovu situaciju tako što će sukobljene misli "postaviti" u različite, nedodirne, "odeljke", te ih tako posmatrati kao zasebne, nekonfliktne. Ovim se pravi pomirenje nepomirljivog i omogućava se normalno funkcionisanje individue.

          Kao plastičan primer za ilustraciju kompartmentalizacije uzima se mogućnost osoba da odele seksualni i emotivni život. U slučajevima koji nisu društveno prihvatljivi (na primer preljube) osoba poodvaja sexualni i emotivni život, imajući drugog seksualnog partnera, dakle ne gušeći libido, a i u isto vreme osećajući vernost prema emotivnom ili zakonskom partneru. Pojedinci, tako, uspevaju da ne dovode u konflikt libidozno sa društvenim. Oni svesno krše moralno-društveni kod, koji im je imputiran u nekom momentu razvitka, te za društvo postaju prekršioci (koji će neminovno biti žigosani, dakle kažnjeni), a prestupnici iz straha od odbačenosti i prezrenosti ne smeju da prihvate odgovornost za svoje akte. Kompartmentalizacija tu vrši ulogu medijatora u pomirenju svesnog sa nesvesnim, odnosno nagonskog sa moralnim.

***

          Ukoliko smo, na duže vreme, u stanju da odelimo ideje, pitanje je kad one postaju delovi, segmenti, naših života koje mi svesno izbegavamo, a nesvesno pretvaramo u nepomene delove naših života. Postoji mogućnost da mi ustvari vršimo kompartmentalizaciju ne samo na internom planu, već njenom netrenutačnošću, produženim trajanjem, vršimo izolovanje delova sopstvenih života. Sebe dovodimo u stanje poodvojenosti i, pred društvom, preuzimamo breme dvoličnosti koje se kao prvi refleks javlja na kompartmentalizovane momente. Kompartmentalizacija tako postaje lažna predstava koja prlja prvoinauguriranu, bez obzira na činjenicu da smo mi u stanju konstantnog revalorizovanja vrednosti.

          Naši životi nisu kontinuum. Heraklit je tvrdio da se "ne možemo dva puta okupati u istoj reci" zbog toga što je sve na jednoj osi, nepovratno. No, mi se toliko menjamo u toku života, da se postavlja pitanje da li se uopšte može govoriti o toku (celini) ili delovima. Više ne možemo pričati da je život jedna ravan koja ima vektorsku vrednost koja je, pak, konstantna i do svog, kraja postojana, već da delimo celine po njihovoj emotivnoj, duhovnoj ili materijalnoj vrednosti.

          Govorimo "životno doba", te delimo život individue na tri starosne celine, iako ne postoji striktno granica između dva uzastopna doba. Gledamo svoj, uvek menjajući, lik te njega uzimamo za paradigmu sopstvenog postojanja. Delimo vreme odgoja (u uređenim društvima) na predškolsko, školsko, bračno; vreme u toku dana na radno i neradno (vreme posvećeno porodici); ali svi ovi okviri, ma koliko bili uticajni na psihu, nisu psihološki - nisu u našem umu delioci našeg trajanja. Uzimamo emotivnu vezu ili vreme bolesti, "menjamo filosofiju života" i "okrećemo drugi list", jer svako od nas drugačije percipira i na drugačiji način pravi miksturu relevantnih momenata; i na drugačiji način vrši prioritetizaciju stvari koje čine njegov svet.

          Doba su povezana i prožeta psihološkim vezama, ranim traumama, stečenim iskustvima itd; ali svako od nas vrši selektivno odeljivanje kojim te veze stavlja u  skupove. Tako skup "A" ne mora u sebe uključivati i elemente skupa "B" bez obzira što su nastali iz istih faktora. Naša sazrevanja i interni konflikti tako rađaju granice novih početaka. Rast koji će proisteći iz naših borbi je onaj koji nas dovodi do drugačijih sagledavanja.