Kompartmentalizacija

          Kompartmentalizacija je pojam koji nam izvorno dolazi iz arhitekture, a potiče od ideje da se građevinska struktura podeli na više delova, kako u slučaju propadanja jednog dela strukture ne bi propala čitava struktura, već bi susedni deo mogao sam da iznese sopstvenu težinu. Ovo je naročito korisno u slučaju prirodnih nezgoda: požara, poplava, zemljotresa.

          Termin preuzima psihologija služeći se njime da opiše slučajeve kada dolazi do internog konflikta individue koji se rađa usled akcija koje su kontradiktorne načelima do kojih sama individua drži. Ukoliko individua nije u stanju da reši konflikt koji je proizašao direktno iz njenih akcija, ona teži da prevaziđe ovu situaciju tako što će sukobljene misli "postaviti" u različite, nedodirne, "odeljke", te ih tako posmatrati kao zasebne, nekonfliktne. Ovim se pravi pomirenje nepomirljivog i omogućava se normalno funkcionisanje individue.

          Kao plastičan primer za ilustraciju kompartmentalizacije uzima se mogućnost osoba da odele seksualni i emotivni život. U slučajevima koji nisu društveno prihvatljivi (na primer preljube) osoba poodvaja sexualni i emotivni život, imajući drugog seksualnog partnera, dakle ne gušeći libido, a i u isto vreme osećajući vernost prema emotivnom ili zakonskom partneru. Pojedinci, tako, uspevaju da ne dovode u konflikt libidozno sa društvenim. Oni svesno krše moralno-društveni kod, koji im je imputiran u nekom momentu razvitka, te za društvo postaju prekršioci (koji će neminovno biti žigosani, dakle kažnjeni), a prestupnici iz straha od odbačenosti i prezrenosti ne smeju da prihvate odgovornost za svoje akte. Kompartmentalizacija tu vrši ulogu medijatora u pomirenju svesnog sa nesvesnim, odnosno nagonskog sa moralnim.

***

          Ukoliko smo, na duže vreme, u stanju da odelimo ideje, pitanje je kad one postaju delovi, segmenti, naših života koje mi svesno izbegavamo, a nesvesno pretvaramo u nepomene delove naših života. Postoji mogućnost da mi ustvari vršimo kompartmentalizaciju ne samo na internom planu, već njenom netrenutačnošću, produženim trajanjem, vršimo izolovanje delova sopstvenih života. Sebe dovodimo u stanje poodvojenosti i, pred društvom, preuzimamo breme dvoličnosti koje se kao prvi refleks javlja na kompartmentalizovane momente. Kompartmentalizacija tako postaje lažna predstava koja prlja prvoinauguriranu, bez obzira na činjenicu da smo mi u stanju konstantnog revalorizovanja vrednosti.

          Naši životi nisu kontinuum. Heraklit je tvrdio da se "ne možemo dva puta okupati u istoj reci" zbog toga što je sve na jednoj osi, nepovratno. No, mi se toliko menjamo u toku života, da se postavlja pitanje da li se uopšte može govoriti o toku (celini) ili delovima. Više ne možemo pričati da je život jedna ravan koja ima vektorsku vrednost koja je, pak, konstantna i do svog, kraja postojana, već da delimo celine po njihovoj emotivnoj, duhovnoj ili materijalnoj vrednosti.

          Govorimo "životno doba", te delimo život individue na tri starosne celine, iako ne postoji striktno granica između dva uzastopna doba. Gledamo svoj, uvek menjajući, lik te njega uzimamo za paradigmu sopstvenog postojanja. Delimo vreme odgoja (u uređenim društvima) na predškolsko, školsko, bračno; vreme u toku dana na radno i neradno (vreme posvećeno porodici); ali svi ovi okviri, ma koliko bili uticajni na psihu, nisu psihološki - nisu u našem umu delioci našeg trajanja. Uzimamo emotivnu vezu ili vreme bolesti, "menjamo filosofiju života" i "okrećemo drugi list", jer svako od nas drugačije percipira i na drugačiji način pravi miksturu relevantnih momenata; i na drugačiji način vrši prioritetizaciju stvari koje čine njegov svet.

          Doba su povezana i prožeta psihološkim vezama, ranim traumama, stečenim iskustvima itd; ali svako od nas vrši selektivno odeljivanje kojim te veze stavlja u  skupove. Tako skup "A" ne mora u sebe uključivati i elemente skupa "B" bez obzira što su nastali iz istih faktora. Naša sazrevanja i interni konflikti tako rađaju granice novih početaka. Rast koji će proisteći iz naših borbi je onaj koji nas dovodi do drugačijih sagledavanja.