CR

          Naizgled, poznata forma televizijskog „talk-show“-a prepakovana je na lucidan način: umesto istinotražećeg, kroz voditelja kanalisanog, opšteg „mi“, postavljeno je lažno i beskrupulozno tabu-nepoznavajuće „niko“. Kroz obezličeno i nesvrhovito, a putem pseudo-ironije, kroz emisiju koja je izdeljena na blokove se na isti nivo svodi/niveliše moral i nemoral, te se sva predmetnost obespredmetljuje, a svi ideali, i opšti i lični pokretači se na retoričkom ili logičkom aspektu umrtvljuju.

          Besciljno polemisanje, kao samodatost, na političke, ekonomske i društvene teme je samo osnov za intelektualno duboku komiku i karikaturizaciju društva. U želji da ogoli beskrupuloznost političkih igrarija, Kolberov izveštaj, kojim je kroz individuu prezentovan tim pisaca, advokata, vizuelnih umetnika, poseže za humorističnim i komičnim kao oružjem koje je prihvatljivo i prijemčivo svim društvenim slojevima. Doduše, način na koji se izvode određeni asocijativni nizovi nije intelektualno, kao ni estetski, perceptivan za sve, jer broj i nivo referenci ponekad iziskuje poznavanje šireg kulturno-umetničkog dijapazona.

          Oni (Ki) ustrojenja sistema izvrću  i prikazuju njegovo ružno naličje, i izvrgavaju ga podsmehu većine, u isto vreme secirajući i ukazujući na namerno kršenje mnogih zakonskih normi i okvira. Svesni da je istina pojam koji ne ide ruku pod ruku sa pravom, te da je pravni sistem skrojen po volji materijalno imućnije većine, formalni način protesta nije bio opcija ekipe koja radi emisiju. Pokazati besmislenost borbe protiv vetrenjača nije ono što je medij ovog tipa, do Kolbera, radio.

          U ovoj umetničko-pravnoj koliziji sa sistemom izbegava se kihotovsko stradanje, glumata se neukost dvorske lude, a postiže se razjašnjavanje i ogoljavanje glomaznog birokratskog aparata koji je postavljen kao štit koji će "privilegovane" braniti od "građana". Priznajući nemogućnost da se postavi pozicija koja bi izbegla "zakon jačeg", te da niko nije jači od države, emisija je sama sebe definisala kao patriotsku, te kao onu koja se pridržava, poštuje i neguje tekovine samog društva, čime izbegava upadanje u zamku pogreške tehničke prirode: govor protiv sistema kojeg su deo, odnosno pravljenje antisistema (koji bi, naravno, bio sistem).

          Secirajući ne samo političko, već i društveno, moralno, religozno-filosofsko stanje društva, emisija se hrani nelogičnostima koje proizilaze iz konvencija, pri čemu ne ostaje na površini problematike. Zbunjenost mase, i njena nemogućnost da shvati niskost koja proizilazi iz malih i pohotnih pobuda se uobličava u primere udžbeničkog tipa.

          Emisija razlučuje pojavno na istinito i puku propagandu, pritom trudeći se da svaki put izađe iz naratorskog i formalnog okvira. Ona ima refleksivnih momenata, autoreferencija, te tako razbija čak i one okvire koje je sama postavila, što je čini primerom postmodernog. Konstantnim uvođenjem novih segmenata, koji obiluju i ispomažu se vizuelnim, auditivnim i gestovnim elementima, menja se i sama dinamika emisije, koja se po potrebi usporava ili ubrzava. Tako, uvek bivajući u aktuelnom trenutku, i maestralnim kombinovanjem svih pomenutih i dostupnih elemenata, emisija sama sebe ograđuje od mnoštva drugih analitičkih, didaktičkih, edukativnih, pa čak i humorističkih emisija koje su imale tu privilegiju da budu emitovane od strane velikih produkcijskih kuća.

***

          Diskurs emisije je lucidan, jedinstven. Čini ga lingvistika koja je napredna, nadjezička; u scenariju koji je kreativno, fluidno poigravanje rečima i umešno, književno, uvezivanje u rečenične strukture, koje se dalje povezuju u monumentalna štiva. Ono što pročišćava i za najviša odličja preporučuje reči koje bivaju izgovorene je to da one na momente prevazilaze kontekst same emisije, odnosno mogu biti iščitavane i kao zasebna dela.