Postmodernizam je razbijanje znanja u komade, te sastavljanje tako razbijenog u mozaik.
Kunktator
(lat.) onaj koji stalno odlaže neku akciju, preduzimanje posla i slično; onaj koji okleva čekajući pogodniji trenutak, oklevalo
Čuči u svakom od nas poput gnjide. Šćućuren u nedostupnom kutu, krpelj koji se hrani našim vremenom. Podmuklo i tiho počne da nam žvaće dane i mesece, a onda, i pre no ga osetimo, ište na svom oltaru žrtvu godišnjih doba. Uzima nam leta čekajuć’ da obesno sunce poveća temperaturu našeg tela, da nam se od vreline upale svi kanali i sve cevčice u nama, te nas prinuđava da se hladimo, da se živototvornom vodom napajamo, da njišemo udovima kao lišće na grani, da ne mislimo. Zimi nas, pak, osujećuje na mračnu osamu. Navlači na nas kleto breme propadljivosti, okiva nas buljem i mrzovoljom. Povlači nas iz društvenog života u smrt neidejnosti. Pretvara nam akcije u infantilnost i niže delove našeg bića na svojoj brojanici.
On je sva ona naša besmislenost življenja, ono mrzovoljno prenemaganje nad zadatkom koji bismo trebali da obavimo. Ona neshvatljiva pantljika prokrastinacije koja nas udaljava od našeg cilja. Taj kunktator u nama je ona psihološka blokada koja vrišti „ne“ pred kretanjem. U kandže hvata svako idealističko i anti-lenjo kretanje i drobi ga u prašinu koja će promileti kroz kanal našeg stremljenja.
Širi se ne-dodirom, ne-radom, ne-kreiranjem. Ubija i ubiće više nego kuga, tifus, kolera i SIDA zajedno. On je virus jednog doba koje ne haje da ga leči, već ga još više potpiruje. Ono ga hrani glupošću i daje mu snagu besmislenošću. Rasađuje ga i modifikuje kroz sve sfere bitisanja. Daje mu da grize samo korene vrline i vrednosti i time ga ojačava, a on, parazit, se nanovo rađa iz dva principa: iz rigidnosti ili nesvrhovitosti.
Ukoliko osoba samo dozvoli svojoj volji da poklekne pred ponorom, ukoliko dozvoli da stane pred preprekom, taj demon ka kojem svaki od nas hodi će izaći iz tame slike budućnosti i oteti nam volju da hodimo. Satreće nas u zemlju i od nas napraviti drvo. Zakovaće nam noge dublje od svakog korena i mučiti nas kao Vatronošu, puštajući vreme da nam izjeda džigericu; čineći da nam se svaki dan pretvori u prokletstvo i da se svakog dana rađamo zdravi i puni mogućnosti, samo da bismo krevetu svome išli kao kovčegu.
Ili ukoliko ne postoji cilj, ostaće samo ništavilo: nepregledan prostor neodređene boje bez mirisa i zvukova. Prostor sa kojim ćemo se, svakom propuštenom prilikom da ga napustimo, sve više sjedinjavati. Gubićemo glas svoj kojim možemo da pomeramo planine i pretimo silnicima višnjim. Jenjavaće vibracije naših glasnih žica sve dok se ne svedu na zvuk koji će napraviti naše telo pri poslednjem trzaju. Oči naše neće više registrovati pokret. Na njih će se navući debela i gusta mrena. Skončaćemo sparušenih ideala u nekoj sivoj oblomovštini, zadavljeni taštinom drugih i sopstvenom intektualnom imobilnošću.
Snaga da pokrenemo lavirinte uma i nateramo ih da se sami otvaraju, da nas sami vode ka izlazu je izbavljenje, „izvor mladosti“ tražen stolećima. Eldorado našeg prevladavanja je fleksibilnost u kojoj leži mogućnost izlečenja od sve-jada skupljenog u ne-pokret. Samo proaktivni carpe diem i nespavalački, radnički, carpe noctem su lekovi za pošast. Stoga, tvorite delo, rađajte i ponovo rađajte sebe; ne budite samo jedna, zamrznuta sličica na verglu onog prvog filmskog uređaja. Ne čekajte da Vas drugi pokrenu, jer takav tren nećete dočekati.
Arche anti-logičko
Zašto odbijamo nove stvari? Naročito, zašto ih odbijamo čak
i onda kada su one za nas korisne? Kakav je to prkos ljudski, kakva obest? Da
li smo tako privilegovani svojim postojanjem da možemo da dozvolimo sebi
nenapredak? Danas, uz izuzetan progres komunikacije i uz sva pomagala koja je
taj proces dobio, postoji crv koji buši u suprotnom smeru. Crv koji ne
dozvoljava da se objašnjenje ispili iz logike i da postane samo po sebi jasno.
Tog crva hrani
ljuštura-jabuka čovek. Od svojih početaka on mu daje snagu da živi, da
opstojava na nepromenljivosti stvari. Crv svog hranitelja prati, jer ga je on
od samih početaka štitio. Čovek je bio plen, a prevalio je golem put do svog
današnjeg predatorskog statusa.
U svojim počecima
čovek je bio poput miša bojažljivo stvorenje. Morao je da pokriva sve uglove i
da ima u vidu sve pravce iz kojih bi opasnost mogla da vreba. U svakoj senci je
video moguću smrt. U tom praiskonskom strahu rodilo se njegovo nepoverenje
prema svetu koji ga okružuje. Ogradio se od nepoznatog i našao sebi toplo,
sigurno, mesto u onome što mu je od strane predaka dato.
Ono što dolazi pre njega,
to je poznato. Ono što dolazi posle njega, to je novo, nepoznato, to je strah,
to je bojazan od koje se treba braniti, koju treba odbiti od sebe, od koje se
treba zaštiti po svaku cenu. Tako nastaje jaz između saznanja, između
činjeničnog i pretpostavljenog. To je tvrdi otpor logici i svemu utemeljenom u
dokazima. Taj prastari duh kukavičluka je arche anti-logičko.
Ono je zahvatilo
svaki aspekt ljudskog bivstvovanja. On je deo neotcepljive starine u nama. Naše
neopipljivo slepo crevo ili naši nevidljivi krajnici. Na nesreću, njega se ne
možemo otarasiti hirurškim putem. Ne možemo ga iseći i baciti na smetlište.
Ono nas prati i
odeljuje našu psihu od tehnološkog napretka. Dok se tehnološki svet oko nas
ravnomernom progresijom ubrzava naš um kaska i nije u mogućnosti da shvati
potencijale. Ono naša znanja razmazuje, i kad god pokušavamo da napravimo unos
novih, stara znanja se kao fleka razvlače putevima naše spoznaje. Mrljaju nam
se nebrojeni prethodni unosi i čine celu sliku mutnom. Obrisi onoga što
pokušavamo da nazremo nam postaju nejasni.
Bez obzira na sve društvene poluge i napore koje ulažemo da prevaziđemo ovaj kompleks, bez obzira koliko radili na jačanju kritičke misli kod ljudi, anti-logičko će uvek biti urezan god u drvo postojanja naše vrste; a poput drveta dok budemo rasli i razvijali se, dok budemo starili, najverovatnije ćemo proživeti još trauma koje ćemo nepovratno urezati.
Manipulatori
Iako ne znamo
zašto živimo, svako od nas ima urođeni strah od smrti, koji prerušava u poriv
za životom. Ali to neznanje nas tera da sve stvari oko sebe kvantifikujemo i
kvalifikujemo, te u konfuznom, neartikulisanom, kretanju naših života svi mi
tražimo više i bolje od onoga što nam je dato i želimo da to pridobijemo na
svaki mogući način.
Individue se u
društvu koriste svim datim im sredstvima kako bi sebi obezbedile željeno, kako
bi došli do objekta sopstvenih želja. Ono što nam se „dopadne“ postaje potreba za
eksternalizacijom našeg bića. Naša potreba teži da se ostvari u željenom
objektu i jedino tako se zadovoljava naše biće. U suprotnom stvara se osećaj
nezadovoljstva, koji prerasta u frustraciju, koju mi gledamo da na svaki,
mogući, način kompenzujemo.
Da bismo došli do
zadovoljenja i ostvarili/ispunili želju mi koristimo sva „oruđa“ koja su
nam na raspolaganju. Sve fizičke predispozicije koje posedujemo, sve psihološke
šablone koje smo usvojili, sve društvene norme koje su nam na raspolaganju, koristićemo
čak i temporalne aspekte koje ne poznajemo dovoljno (zloupotrebljavaćemo aspekte
prošlosti i budućnosti).
***
U psihologiji se
određeni fizički „tikovi“ (pokret obrva, usana, ruku) nazivaju manipulatorima. Oni su i određene
rečenične konstrukcije i vokalne amplitude u toku govora. Dakle, sve ono što
odaje neku našu emociju, a samim tim i nameru. Prisutni su u interakciji i
usmereni na ostvarenje cilja, ali ih psihologija definiše samo kao posredne. Kroz
njih, kroz naše emocije, mi se odajemo i očitavamo.
Smatram da je ovo
usko gledište te da manipulatori ne moraju biti posredni; njihova upotreba ne
mora započeti na komunikacijskom nivou, već može biti i sa predumišljajem. Oni
su spona između naših namera i naših delanja. Javljaju se kako na
podsvesnom, tako i na svesnom nivou, a vođeni su, isključivo našim željama.
Pomažu nam da ostvarimo željeno, te tako utiču na smanjenje ili otklon
unutrašnjeg ili potencijalnog unutrašnjeg sukoba.
Manipulatori mogu
biti izolovani i javljati se kao jedinstveni gesti ili možemo celim svojim
telom pokušavati da nametnemo i implementiramo svoju volju drugome. Možemo (volju)
učitavati u dijalog i gestikulaciju, a da pri tome ne ispitujemo filozofsko/etičko
iza namere. Manipulatori su amoralni izlivi unutrašnjeg vođeni isključivo egopotrebama.
Oni se javljaju kao znak naše svesne
želje za ovladavanjem konkretnom stvari, bilo da je ona materijalne ili
metafizičke prirode.
Svi poseduju manipulatore i oni su kod svakoga
prisutni u većoj ili manjoj meri, a zavise od adaptacije osobe. Uspešnost
njihove upotrebe zavisi od niza faktora u koje spadaju i intelektualne
sposobnosti, stepen obrazovanja, kao i stepen želje za pridobijanjem objekta. Oni
su podređeni našoj kontroli, te praktičnim, situacijskim, uvežbavanjima i većom
primenom možemo da postignemo bolje rezultate.
I tek kada spoznate
manipulatore neke osobe, upoznaćete i
samu osobu.
