Manipulatori

    

   Iako ne znamo zašto živimo, svako od nas ima urođeni strah od smrti, koji prerušava u poriv za životom. Ali to neznanje nas tera da sve stvari oko sebe kvantifikujemo i kvalifikujemo, te u konfuznom, neartikulisanom, kretanju naših života svi mi tražimo više i bolje od onoga što nam je dato i želimo da to pridobijemo na svaki mogući način.

   Individue se u društvu koriste svim datim im sredstvima kako bi sebi obezbedile željeno, kako bi došli do objekta sopstvenih želja. Ono što nam se „dopadne“ postaje potreba za eksternalizacijom našeg bića. Naša potreba teži da se ostvari u željenom objektu i jedino tako se zadovoljava naše biće. U suprotnom stvara se osećaj nezadovoljstva, koji prerasta u frustraciju, koju mi gledamo da na svaki, mogući, način kompenzujemo.

   Da bismo došli do zadovoljenja i ostvarili/ispunili želju mi koristimo sva „oruđa“ koja su nam na raspolaganju. Sve fizičke predispozicije koje posedujemo, sve psihološke šablone koje smo usvojili, sve društvene norme koje su nam na raspolaganju, koristićemo čak i temporalne aspekte koje ne poznajemo dovoljno (zloupotrebljavaćemo aspekte prošlosti i budućnosti).

***

   U psihologiji se određeni fizički „tikovi“ (pokret obrva, usana, ruku) nazivaju manipulatorima. Oni su i određene rečenične konstrukcije i vokalne amplitude u toku govora. Dakle, sve ono što odaje neku našu emociju, a samim tim i nameru. Prisutni su u interakciji i usmereni na ostvarenje cilja, ali ih psihologija definiše samo kao posredne. Kroz njih, kroz naše emocije, mi se odajemo i očitavamo.

   Smatram da je ovo usko gledište te da manipulatori ne moraju biti posredni; njihova upotreba ne mora započeti na komunikacijskom nivou, već može biti i sa predumišljajem. Oni su spona između naših namera i naših delanja. Javljaju se kako na podsvesnom, tako i na svesnom nivou, a vođeni su, isključivo našim željama. Pomažu nam da ostvarimo željeno, te tako utiču na smanjenje ili otklon unutrašnjeg ili potencijalnog unutrašnjeg sukoba.

   Manipulatori mogu biti izolovani i javljati se kao jedinstveni gesti ili možemo celim svojim telom pokušavati da nametnemo i implementiramo svoju volju drugome. Možemo (volju) učitavati u dijalog i gestikulaciju, a da pri tome ne ispitujemo filozofsko/etičko iza namere. Manipulatori su amoralni izlivi unutrašnjeg vođeni isključivo egopotrebama. Oni se javljaju kao znak naše svesne želje za ovladavanjem konkretnom stvari, bilo da je ona materijalne ili metafizičke prirode.

   Svi poseduju manipulatore i oni su kod svakoga prisutni u većoj ili manjoj meri, a zavise od adaptacije osobe. Uspešnost njihove upotrebe zavisi od niza faktora u koje spadaju i intelektualne sposobnosti, stepen obrazovanja, kao i stepen želje za pridobijanjem objekta. Oni su podređeni našoj kontroli, te praktičnim, situacijskim, uvežbavanjima i većom primenom možemo da postignemo bolje rezultate.

   I tek kada spoznate manipulatore neke osobe, upoznaćete i samu osobu.

Zastave Sjedinjenih Oružanih Država

Despero

Despero

   Slova koja nas more. Koja kipe u našoj duši. Lava našeg srca i demoni našeg uma. Slova koja tvore reči koje nas opijaju i koje nas vode u najveće boli i najslađa zadovoljstva.

   Slovo je prethodilo magiju koja će se pretočiti u ritual. Kotrljalo se po našim mislima, prolazilo kroz naše srce i dušu, samo da bi stiglo do naših ruku koje će mu svojim oštrim pokretima podariti smrt. Tu, na belom polju, utihne sva vatra koja nas pali, zbog koje nemiri nas obuzimaju i zbog koje su padale mnoge glave.

   Uvideli smo da se moćnim slovom da postići više nego iskrenim delom, da naše reči jesu ono blagostanje o kojem maštamo; da naše telo pomoću njega ne mora da trpi, ne mora da podnosi patnje. Kako smo otkrivali divlju snagu slova, tako smo je sve više koristili. Kao uzdama smo počeli da upravljamo tim pikturalnim znacima.

   Pisati da bi se kreiralo ili da bi se pisalo ne treba da pravi razliku u onome kako se piše. Pisanje je nova oplemenjena priroda. Ono je nadahnuće koje teži da iz nas probije. Srcem, umom, trezvenošću ili opijenošću pisac ne menja svoju suštinu. On je u svakom slučaju zadržava i u bilo kakvom stanju prenosi, direktno na papir, i indirektno na čitaoca.

Zašto pišemo

   Pisac je osamljenik i otuđenik. On je jedan izgubljeni deo koji svojim pisanjem teži da se vrati celini. Traži srodnost preko svog mukotrpnog rada i svog senzibiliteta. On je duša koja ne nalazi zadovoljstvo u sadašnjosti. Neko ko je iščašen od realnosti. Pisanje je beg i vapaj za razumevanjem. Duboka unutrašnja potreba za priznanjem ličnosti preko njegovog dela.

   Notorna je laž i potpuna besmislica koncept onih koji „pišu da bi pisali“. To je izgovor i nesigurnost u sopstveni karakter. Svaki pisac je, dubioznošću odabira svog zanata, samog sebe osudio na pregorevanje. On u sebe duboko potiskuje svoje želje. To potiskivanje želja, nalik potiskivanju seksualnosti, često se izvrće u psihološku nestabilnost, društvenu neprilagođenost i agresivnost. Ta agresivnost je na psihološkom nivou i može biti usmerena kako prema okolini tako i prema samom sebi.

   Kroz pisanje se oslobađa i deo agresivnosti koju godinama pisac nosi. Pisanjem se oslobađa kako sve potisnuto, tako i sve animalno u čoveku. Ono je proces kultivizacije i samotraženja. Proces koji nas dovodi na višu razinu postojanja. Proces koji zaokružuje tok misli i upotpunjava naš intelektualni razvoj.

Kako bi trebalo da pišemo

   U ovom nepreglednom mnoštvu, u manufakturi i izrabljivanju reči i ideja sve je manje (ako uopšte postoji) smisla za pisanjem. Svet je kao nikad do sada postao globalno selo u kojem razmena ideja predstavlja potez u brazdi, pokret vetra krilima malog leptira.

   Samo naše nemogućstvo i naša neosvešćenost nam mogu dati tu iluziju da možemo da pokrenemo nešto novo; da će naša misao biti fundament kakve su bile misli koje smo i sami čitali. Uprkos svemu, treba insistirati na tome da, kao što ne postoje dva čoveka na svetu koja dele jednaku fizičku strukturu, ne postoje ni dva pera na svetu koja bi mogla da podele jednaka iskustva kroz sličan, ma i isti stil. Ono što mi možemo da podelimo sa drugima, kroz sopstvenu vizuru stvari koje nas okružuju i emocija koje smo doživeli, je naš jedinstveni otisak. Otisak kojim o sebi, jedinstvenom, govorimo više nego što bi to o nama mogao da kaže naš genetski kod. Svi popisi o nama, naše krštenice i matični brojevi, naše školovanje i ocene, naš rad, naše fotografije i filmovi, utisci i predstave drugih o nama, sve to zajedno ne može da dâ ni paušalni obris onoga što mi jesmo. 

   Ukoliko prelomimo sve sumnje da ono što mi želimo i ono što mi možemo je zaista sve što je potrebno, mi više nemamo nijednu prepreku pred sobom. Iz takvog grandioznog prelaza crpićemo snagu za svaki sledeći potez. Horror vacui svake sledeće stranice će biti samo jedan izlišan tren do novog otpočinjanja.

***

   Svako neumetno pisanje ne doprinosi sveopštoj komunikaciji. Prostorna ili vremenska udaljenost, nam ne smeta da ostvarimo dijalog i da pronađemo svoje istomišljenike u njihovim životima ili da ih kroz sopstvenu interpretaciju uvedemo u svoj ili približimo drugima. Ovo neprestano titranje univerzuma je nešto što se opire efemernoj disharmoniji. Nešto što bi moralo da nas razdvoji od idiokratije svakidašnjice, od klanjanja gluposti.

   Pisanje mora težiti višem. Ono je analoški gledano na istom koloseku kao i sam čovek. U početku ne pišemo stilom. Pisanje mora da traži svoju formu. Ono prvo mora da osvoji stil, ali već tada mora da teži napretku. Mora se urušavati i iznova rađati. Mora oponašati poznato i, kao humusom biljka, iz njega se napajati.

   Pisanje ne sme stagnirati. Ono jeste sve naše rađanje. Tvorimo ga iz svoje glave poput antičkih božanstava. Kao živi stvor kojeg moramo da negujemo, moramo ga oblikovati svim svojim trudom i znanjem. Imamo prema njemu odgovornosti i sa njim preuzimamo rizike. Ukoliko mu posvetimo svoju volju, strpljenje i vreme od njega zauzvrat dobijamo radosti; u suprotnom sami pod sobom kopamo raku nezadovoljstva i razočarenja.

   Pisanje mora biti put rušenja sopstvenih idola. Rušenje onih od kojih smo učili i kojima smo se čitavim svojim bićem divili. Težiti ka višem zahteva da krojenje sopstvenih misli i ideja postaje sve prefinjenije. Ono iziskuje konstantnu samokritičost. Ne smemo čekati da nas drugi poput slepca vode. U pogubnom lavirintu pisanja moramo sami, nenaoružani, tumarati.

***

   Visokim ili Višim stilom se označavalo ono što je u antičkim danima delilo književne oblike, ali on danas pokriva šire i drugačije polje teksta. Viši stil ne razlikuje više oblike ni formu. On postaje intelektualno eruditna visina.

   On je izraz naše težnje ka višem, našeg opiranja socijalnoj entropiji. Mi kroz njega možemo da pokažemo svu prkosnost svog ega, da udišemo svevremensku lepotu, da prebrodimo smrtnost.

   Viši stil je umetni način pisanja. To je neumorno glačanje paradigmatskog niza. Potčinjavanje rečeničnih sklopova temi. Sklonost tematkoj opštosti, nasuprot individualnoj problematici. Davanje tekstu dubine i mnogoznačnosti, pritom nepraveći digresivna lutanja u nesvrhovito. Pravljenje udaljenih, ali jasnih asocijacija i kovanje novih simbola.

   Viši stil je, kroz istoriju književnosti, bio prisutan u svakom pravcu i provlačio se kroz sve škole. On nije bio najvrsniji deo određenog pravca, te ga zato ne treba posmatrati kao „najbolje od najboljeg“. On po svojoj matrici ne povezuje kroz istoriju dela u niz, te ne vrši funkciju istoričnog filtera; ne daje delima epitet „klasičnih“, ali dela su zbog pisanja višim stilom dobijala taj epitet.

   Viši stil nije novotarija! On je usmereni, posvećeni, interdisciplinarni, intermedijalni, kreativizam. Shodno pravcu koji preovlađuje u datom vremenu, viši stil nije ishodište kretanja književnih tokova.

   On uvezuje književno-puritansko sa idejno novim ili u novom ruhu rekreiranim u cilju stvaranja strukture koja će i sama služiti kao čvrst temelj na kojem će se graditi nove književne strukture. On predstavlja najveći stepen autoreferencijalnosti pri pisanju, te potpuno ovladavanje i manipulaciju rečju. On je opiranje šablonu, te, kao mnogošta književno, nepodložno klasifikaciji i konkretnoj formulaciji. 

Ugovoreni brak

Legat

   Šta ostaje za nama: kao sluzavi puž se vučemo ovom nepristupačnom i okrutnom kuglom, a sva muka u vidu sluzi za nama se tegli. Sunce trepne i sve sprži.

   Koliko nam je potrebno da bismo ostavili trag; koliko redova, reči i slova? Koliko ćemo svoje grbače ostaviti- savijaćemo se i svom svojom snagom guriti dok neka zvona ne obznane i naše postojanje.

   Sve teži ničemu. Svaki napor je nipodaštavana isprazna energija. Akcije naše, naša dela postaju napori koji se samo prenose. Tako u nedogled cirkuliše ispraznost naših postupaka.

   Uprkos tome – mi želimo da delimo, želimo da stvaramo nešto što bismo mogli podeliti sa drugima. Privrženi smo nečemu što će biti naša ostavština; zato pakujemo sopstvene taštine u divne pakete i uvijamo ih u šarene vrpce, da bismo ih, kada nas obuzme mir, ostavili drugima koji će nas slediti.

   Bez ikakve prisile i potrebe, svesno ulazimo u lavirint patnje. Lomimo se sujetom: „mi možemo više, mi možemo dalje, mi možemo bolje, umešnije, cenjenije, najbolje, kao niko do sada!“ Pristupamo kreiranju svom svojom ostrašćenošću, svim svojim fanatizmom obuzetim telom. Unosimo u sopstveni legat sve što smo videli, čuli, naučili, predosetili i osetili. Mrvimo, pa mešamo u trenucima stvaranja sve što imamo. Kidamo tradiciju na komade i podajemo je budućem nožu analize zaintrigiranih.

   Tako se, zarad onoga što je u našim očima pravoverno, izopštavamo. Krijemo se od svetine izgovorom rada, a potajno brusimo svoju kreaciju. Ne da nam mučan san mira noću, ne daju nam mira zategnutost kičme i zglobova danju. Čeznemo za krajem svog magnum opus-a, jer hoćemo da uhvatimo ono što svima izmiče, da osetimo posebnost nad svima. Naša težnja je apsolutni oprost svih naših krivnji. Ona je u nedostatku većih odgovora opravdanje životnog puta.

   Moraće sve to vreme buduće da podnese kao što je podnela i prošlost. Najveća umnost palog vremena je ništavna: još je Hegel, koji je napisao preko desethiljada stranica, za svoj rad govorio da nije ni prineti Aristotelovom. I gde je onda crvena linija naše postojanosti. Kuda će ići poetika ili filosofija naših života. Da li ćemo obarati brda i planine ili ćemo se zadovoljiti i biti mediokriteti učmalosti.