Kompartmentalizacija

          Kompartmentalizacija je pojam koji nam izvorno dolazi iz arhitekture, a potiče od ideje da se građevinska struktura podeli na više delova, kako u slučaju propadanja jednog dela strukture ne bi propala čitava struktura, već bi susedni deo mogao sam da iznese sopstvenu težinu. Ovo je naročito korisno u slučaju prirodnih nezgoda: požara, poplava, zemljotresa.

          Termin preuzima psihologija služeći se njime da opiše slučajeve kada dolazi do internog konflikta individue koji se rađa usled akcija koje su kontradiktorne načelima do kojih sama individua drži. Ukoliko individua nije u stanju da reši konflikt koji je proizašao direktno iz njenih akcija, ona teži da prevaziđe ovu situaciju tako što će sukobljene misli "postaviti" u različite, nedodirne, "odeljke", te ih tako posmatrati kao zasebne, nekonfliktne. Ovim se pravi pomirenje nepomirljivog i omogućava se normalno funkcionisanje individue.

          Kao plastičan primer za ilustraciju kompartmentalizacije uzima se mogućnost osoba da odele seksualni i emotivni život. U slučajevima koji nisu društveno prihvatljivi (na primer preljube) osoba poodvaja sexualni i emotivni život, imajući drugog seksualnog partnera, dakle ne gušeći libido, a i u isto vreme osećajući vernost prema emotivnom ili zakonskom partneru. Pojedinci, tako, uspevaju da ne dovode u konflikt libidozno sa društvenim. Oni svesno krše moralno-društveni kod, koji im je imputiran u nekom momentu razvitka, te za društvo postaju prekršioci (koji će neminovno biti žigosani, dakle kažnjeni), a prestupnici iz straha od odbačenosti i prezrenosti ne smeju da prihvate odgovornost za svoje akte. Kompartmentalizacija tu vrši ulogu medijatora u pomirenju svesnog sa nesvesnim, odnosno nagonskog sa moralnim.

***

          Ukoliko smo, na duže vreme, u stanju da odelimo ideje, pitanje je kad one postaju delovi, segmenti, naših života koje mi svesno izbegavamo, a nesvesno pretvaramo u nepomene delove naših života. Postoji mogućnost da mi ustvari vršimo kompartmentalizaciju ne samo na internom planu, već njenom netrenutačnošću, produženim trajanjem, vršimo izolovanje delova sopstvenih života. Sebe dovodimo u stanje poodvojenosti i, pred društvom, preuzimamo breme dvoličnosti koje se kao prvi refleks javlja na kompartmentalizovane momente. Kompartmentalizacija tako postaje lažna predstava koja prlja prvoinauguriranu, bez obzira na činjenicu da smo mi u stanju konstantnog revalorizovanja vrednosti.

          Naši životi nisu kontinuum. Heraklit je tvrdio da se "ne možemo dva puta okupati u istoj reci" zbog toga što je sve na jednoj osi, nepovratno. No, mi se toliko menjamo u toku života, da se postavlja pitanje da li se uopšte može govoriti o toku (celini) ili delovima. Više ne možemo pričati da je život jedna ravan koja ima vektorsku vrednost koja je, pak, konstantna i do svog, kraja postojana, već da delimo celine po njihovoj emotivnoj, duhovnoj ili materijalnoj vrednosti.

          Govorimo "životno doba", te delimo život individue na tri starosne celine, iako ne postoji striktno granica između dva uzastopna doba. Gledamo svoj, uvek menjajući, lik te njega uzimamo za paradigmu sopstvenog postojanja. Delimo vreme odgoja (u uređenim društvima) na predškolsko, školsko, bračno; vreme u toku dana na radno i neradno (vreme posvećeno porodici); ali svi ovi okviri, ma koliko bili uticajni na psihu, nisu psihološki - nisu u našem umu delioci našeg trajanja. Uzimamo emotivnu vezu ili vreme bolesti, "menjamo filosofiju života" i "okrećemo drugi list", jer svako od nas drugačije percipira i na drugačiji način pravi miksturu relevantnih momenata; i na drugačiji način vrši prioritetizaciju stvari koje čine njegov svet.

          Doba su povezana i prožeta psihološkim vezama, ranim traumama, stečenim iskustvima itd; ali svako od nas vrši selektivno odeljivanje kojim te veze stavlja u  skupove. Tako skup "A" ne mora u sebe uključivati i elemente skupa "B" bez obzira što su nastali iz istih faktora. Naša sazrevanja i interni konflikti tako rađaju granice novih početaka. Rast koji će proisteći iz naših borbi je onaj koji nas dovodi do drugačijih sagledavanja.

CR

          Naizgled, poznata forma televizijskog „talk-show“-a prepakovana je na lucidan način: umesto istinotražećeg, kroz voditelja kanalisanog, opšteg „mi“, postavljeno je lažno i beskrupulozno tabu-nepoznavajuće „niko“. Kroz obezličeno i nesvrhovito, a putem pseudo-ironije, kroz emisiju koja je izdeljena na blokove se na isti nivo svodi/niveliše moral i nemoral, te se sva predmetnost obespredmetljuje, a svi ideali, i opšti i lični pokretači se na retoričkom ili logičkom aspektu umrtvljuju.

          Besciljno polemisanje, kao samodatost, na političke, ekonomske i društvene teme je samo osnov za intelektualno duboku komiku i karikaturizaciju društva. U želji da ogoli beskrupuloznost političkih igrarija, Kolberov izveštaj, kojim je kroz individuu prezentovan tim pisaca, advokata, vizuelnih umetnika, poseže za humorističnim i komičnim kao oružjem koje je prihvatljivo i prijemčivo svim društvenim slojevima. Doduše, način na koji se izvode određeni asocijativni nizovi nije intelektualno, kao ni estetski, perceptivan za sve, jer broj i nivo referenci ponekad iziskuje poznavanje šireg kulturno-umetničkog dijapazona.

          Oni (Ki) ustrojenja sistema izvrću  i prikazuju njegovo ružno naličje, i izvrgavaju ga podsmehu većine, u isto vreme secirajući i ukazujući na namerno kršenje mnogih zakonskih normi i okvira. Svesni da je istina pojam koji ne ide ruku pod ruku sa pravom, te da je pravni sistem skrojen po volji materijalno imućnije većine, formalni način protesta nije bio opcija ekipe koja radi emisiju. Pokazati besmislenost borbe protiv vetrenjača nije ono što je medij ovog tipa, do Kolbera, radio.

          U ovoj umetničko-pravnoj koliziji sa sistemom izbegava se kihotovsko stradanje, glumata se neukost dvorske lude, a postiže se razjašnjavanje i ogoljavanje glomaznog birokratskog aparata koji je postavljen kao štit koji će "privilegovane" braniti od "građana". Priznajući nemogućnost da se postavi pozicija koja bi izbegla "zakon jačeg", te da niko nije jači od države, emisija je sama sebe definisala kao patriotsku, te kao onu koja se pridržava, poštuje i neguje tekovine samog društva, čime izbegava upadanje u zamku pogreške tehničke prirode: govor protiv sistema kojeg su deo, odnosno pravljenje antisistema (koji bi, naravno, bio sistem).

          Secirajući ne samo političko, već i društveno, moralno, religozno-filosofsko stanje društva, emisija se hrani nelogičnostima koje proizilaze iz konvencija, pri čemu ne ostaje na površini problematike. Zbunjenost mase, i njena nemogućnost da shvati niskost koja proizilazi iz malih i pohotnih pobuda se uobličava u primere udžbeničkog tipa.

          Emisija razlučuje pojavno na istinito i puku propagandu, pritom trudeći se da svaki put izađe iz naratorskog i formalnog okvira. Ona ima refleksivnih momenata, autoreferencija, te tako razbija čak i one okvire koje je sama postavila, što je čini primerom postmodernog. Konstantnim uvođenjem novih segmenata, koji obiluju i ispomažu se vizuelnim, auditivnim i gestovnim elementima, menja se i sama dinamika emisije, koja se po potrebi usporava ili ubrzava. Tako, uvek bivajući u aktuelnom trenutku, i maestralnim kombinovanjem svih pomenutih i dostupnih elemenata, emisija sama sebe ograđuje od mnoštva drugih analitičkih, didaktičkih, edukativnih, pa čak i humorističkih emisija koje su imale tu privilegiju da budu emitovane od strane velikih produkcijskih kuća.

***

          Diskurs emisije je lucidan, jedinstven. Čini ga lingvistika koja je napredna, nadjezička; u scenariju koji je kreativno, fluidno poigravanje rečima i umešno, književno, uvezivanje u rečenične strukture, koje se dalje povezuju u monumentalna štiva. Ono što pročišćava i za najviša odličja preporučuje reči koje bivaju izgovorene je to da one na momente prevazilaze kontekst same emisije, odnosno mogu biti iščitavane i kao zasebna dela. 

Postmodernizam: kako bih ga objasnio

Postmodernizam je razbijanje znanja u komade, te sastavljanje tako razbijenog  u mozaik.

Kunktator

(lat.) onaj koji stalno odlaže neku akciju, preduzimanje posla i slično; onaj koji okleva čekajući pogodniji trenutak, oklevalo



Čuči u svakom od nas poput gnjide. Šćućuren u nedostupnom kutu, krpelj koji se hrani našim vremenom. Podmuklo i tiho počne da nam žvaće dane i mesece, a onda, i pre no ga osetimo, ište na svom oltaru žrtvu godišnjih doba. Uzima nam leta čekajuć’ da obesno sunce poveća temperaturu našeg tela, da nam se od vreline upale svi kanali i sve cevčice u nama, te nas prinuđava da se hladimo, da se živototvornom vodom napajamo, da njišemo udovima kao lišće na grani, da ne mislimo. Zimi nas, pak, osujećuje na mračnu osamu. Navlači na nas kleto breme propadljivosti, okiva nas buljem i mrzovoljom. Povlači nas iz društvenog života u smrt neidejnosti. Pretvara nam akcije u infantilnost i niže delove našeg bića na svojoj brojanici.

On je sva ona naša besmislenost življenja, ono mrzovoljno prenemaganje nad zadatkom koji bismo trebali da obavimo. Ona neshvatljiva pantljika prokrastinacije koja nas udaljava od našeg cilja. Taj kunktator u nama je ona psihološka blokada koja vrišti „ne“ pred kretanjem. U kandže hvata svako idealističko i anti-lenjo kretanje i drobi ga u prašinu koja će promileti kroz kanal našeg stremljenja.

Širi se ne-dodirom, ne-radom, ne-kreiranjem. Ubija i ubiće više nego kuga, tifus, kolera i SIDA zajedno. On je virus jednog doba koje ne haje da ga leči, već ga još više potpiruje. Ono ga hrani glupošću i daje mu snagu besmislenošću. Rasađuje ga i modifikuje kroz sve sfere bitisanja. Daje mu da grize samo korene vrline i vrednosti i time ga ojačava, a on, parazit, se nanovo rađa iz dva principa: iz rigidnosti ili nesvrhovitosti. 

Ukoliko osoba samo dozvoli svojoj volji da poklekne pred ponorom, ukoliko dozvoli da stane pred preprekom, taj demon ka kojem svaki od nas hodi će izaći iz tame slike budućnosti i oteti nam volju da hodimo. Satreće nas u zemlju i od nas napraviti drvo. Zakovaće nam noge dublje od svakog korena i mučiti nas kao Vatronošu, puštajući vreme da nam izjeda džigericu; čineći da nam se svaki dan pretvori u prokletstvo i da se svakog dana rađamo zdravi i puni mogućnosti, samo da bismo krevetu svome išli kao kovčegu.

Ili ukoliko ne postoji cilj, ostaće samo ništavilo: nepregledan prostor neodređene boje bez mirisa i zvukova. Prostor sa kojim ćemo se, svakom propuštenom prilikom da ga napustimo, sve više sjedinjavati. Gubićemo glas svoj kojim možemo da pomeramo planine i pretimo silnicima višnjim. Jenjavaće vibracije naših glasnih žica sve dok se ne svedu na zvuk koji će napraviti naše telo pri poslednjem trzaju. Oči naše neće više registrovati pokret. Na njih će se navući debela i gusta mrena. Skončaćemo sparušenih ideala u nekoj sivoj oblomovštini, zadavljeni taštinom drugih i sopstvenom intektualnom imobilnošću.

Snaga da pokrenemo lavirinte uma i nateramo ih da se sami otvaraju, da nas sami vode ka izlazu je izbavljenje, „izvor mladosti“ tražen stolećima. Eldorado našeg prevladavanja je fleksibilnost u kojoj leži mogućnost izlečenja od sve-jada skupljenog u ne-pokret. Samo proaktivni carpe diem i nespavalački, radnički, carpe noctem su lekovi za pošast. Stoga, tvorite delo, rađajte i ponovo rađajte sebe; ne budite samo jedna, zamrznuta sličica na verglu onog prvog filmskog uređaja. Ne čekajte da Vas drugi pokrenu, jer takav tren nećete dočekati.

Arche anti-logičko

   Zašto odbijamo nove stvari? Naročito, zašto ih odbijamo čak i onda kada su one za nas korisne? Kakav je to prkos ljudski, kakva obest? Da li smo tako privilegovani svojim postojanjem da možemo da dozvolimo sebi nenapredak? Danas, uz izuzetan progres komunikacije i uz sva pomagala koja je taj proces dobio, postoji crv koji buši u suprotnom smeru. Crv koji ne dozvoljava da se objašnjenje ispili iz logike i da postane samo po sebi jasno.

   Tog crva hrani ljuštura-jabuka čovek. Od svojih početaka on mu daje snagu da živi, da opstojava na nepromenljivosti stvari. Crv svog hranitelja prati, jer ga je on od samih početaka štitio. Čovek je bio plen, a prevalio je golem put do svog današnjeg predatorskog statusa.

   U svojim počecima čovek je bio poput miša bojažljivo stvorenje. Morao je da pokriva sve uglove i da ima u vidu sve pravce iz kojih bi opasnost mogla da vreba. U svakoj senci je video moguću smrt. U tom praiskonskom strahu rodilo se njegovo nepoverenje prema svetu koji ga okružuje. Ogradio se od nepoznatog i našao sebi toplo, sigurno, mesto u onome što mu je od strane predaka dato.

   Ono što dolazi pre njega, to je poznato. Ono što dolazi posle njega, to je novo, nepoznato, to je strah, to je bojazan od koje se treba braniti, koju treba odbiti od sebe, od koje se treba zaštiti po svaku cenu. Tako nastaje jaz između saznanja, između činjeničnog i pretpostavljenog. To je tvrdi otpor logici i svemu utemeljenom u dokazima. Taj prastari duh kukavičluka je arche anti-logičko.

   Ono je zahvatilo svaki aspekt ljudskog bivstvovanja. On je deo neotcepljive starine u nama. Naše neopipljivo slepo crevo ili naši nevidljivi krajnici. Na nesreću, njega se ne možemo otarasiti hirurškim putem. Ne možemo ga iseći i baciti na smetlište.

   Ono nas prati i odeljuje našu psihu od tehnološkog napretka. Dok se tehnološki svet oko nas ravnomernom progresijom ubrzava naš um kaska i nije u mogućnosti da shvati potencijale. Ono naša znanja razmazuje, i kad god pokušavamo da napravimo unos novih, stara znanja se kao fleka razvlače putevima naše spoznaje. Mrljaju nam se nebrojeni prethodni unosi i čine celu sliku mutnom. Obrisi onoga što pokušavamo da nazremo nam postaju nejasni.

   Bez obzira na sve društvene poluge i napore koje ulažemo da prevaziđemo ovaj kompleks, bez obzira koliko radili na jačanju kritičke misli kod ljudi, anti-logičko će uvek biti urezan god u drvo postojanja naše vrste; a poput drveta dok budemo rasli i razvijali se, dok budemo starili, najverovatnije ćemo proživeti još trauma koje ćemo nepovratno urezati.