Niče (Friedrich Nietzsche) je u svojoj neobuzdanoj slobodi govora iskovao, kako to samo kovač ove magnitude može, reč karlajlizam, definišuće njome „potrebu za slabošću“. Niče je ovu reč stvorio misleći na engleskog istoričara i kritičara Tomasa Karlajla (Thomas Carlyle) za kog kaže da je „u osnovi engleski ateist koji svoj dobar glas traži u tome da to ne bude“.
Svoga savremenika definišem kao modernog čoveka, iako u načelu takva generalizacija ne može da stoji, jer bi u sadašnjoj svetskoj divergentnosti bilo teško definisati ono što čini modernost. No, ako posmatramo elektronsko-tehnološki napredak, koji se konstantno ubrzava i menja pogled čoveka na okolinu, kao i odnose između ljudi, može se naći fokalna tačka iz koje govoriti o modernosti ima smisla.
Dok se o globalnoj elektronskoj pismenosti samo sanja, postoji konsenzus da napredak u elektronskoj sferi, ipak, vuče čoveka u drugost i menja kako njegovu prirodu, tako i njegov odnos prema okolini. Proces ubrzavanja, koji se rađa iz težnje za olakšanjem i pojednostavljivanjem uslova života, ima, neminovno, i svojih loših strana.
Stvaranjem novih veza, postojeće, vekovne, bivaju zamenjene. Nekrofilijački (u širem smislu- kao ljubav prema neživom) odnos zbog sve težih egzistencijalnih uslova počinje da preovladava. U nemogućnosti da svoj opstanak reši svojim fizičkim i mentalnim sposobnostima, te oslonjen u potpunosti na poluge, trenutnog kapitalističkog, sistema u kojem se nalazi, moderni čovek revalorizuje svoje vrednosti. On nije više u stanju da se vodi metafizičkim vrednostima, niti u njima nalazi one davne pokretače. Njegovo uspinjanje je prošlo vrhunac i on se sad nalazi pred opadanjem. Svaka njegova akcija, kao i svaka bojazan usmerena mu je na očuvanje i uvećanje svojih materijalnih dobara. Briga za ostatke čovečanstva kod njega uopšte ne postoji.
Tako upravljen on postaje emotivno labilan i sociološki neprilagođen. Postaje kontradiktoran jer mu društvo, bez kojeg ne može, postaje i prepreka za samoostvarenjem. On konstantno traži oslonac u vrednostima koje su produkt društva, te samim tim i iluzorne. On kroz kanale sociološke korekcije konstantno traži načine i uči mehanizme kojma bi se društvu umilio i kako bi društvo sebi i sebe društvu privoleo. Pažnja i sama potreba za tim čine ga karlajlistom.
Odbačenik od odbačenih i nemoćnik da povrati ono čega više nema, moderni čovek tako luta kroz lavirinte svoga vremena.
No comments:
Post a Comment