Biće ukusa mora da ima sve po svojoj meri. Mora da zna gde mu šta stoji. Ono želi da dođe do ispunjenja svojih želja što brže i što lakše. Otuda potreba za klasifikacijom. Ideja o redu je samo eksplanatorno rešenje.
U sedmoj i osmoj dekadi dvadesetog veka bujanje žanrova se sa literarnog polja prenosi na polje, ćerke umetnosti, filma. Poput krošnje drveta novi žanrovi su se granali na prelazima iz jednog u drugi, kao i na dodirima između dva žanra. Više nije dovoljna samo jedna mislena imenica kako bi se okarakterisalo delo pokretno slike, a konjukcija se od uprošćene poljubac-ljubavni, metak-akcioni, suza-drama, znatno usložnjava. Postaje nedovoljno reći da je u pitanju komedija, ukoliko se u samom ostvarenju nalaze i ljubavni ili akcioni elementi, pa tako dobijamo: akcione komedije, emotivne-trilere, naučno-fantastične-avanture...
Svaka se implikacija počinje tumačiti kao moguća odrednica. Proširivanje odrednica je stvaranjem novih uslova za tumačenje, i dobijanjem same umetnosti na širini, neminovno; ali nedefinisanjem samog kriterija po kojem se one određuju dovodi celu kategorizaciju u pitanje. Ovo nije samo boljka sedme umetnosti. Književnost, takođe, pati od toga. Mada, književnost uvek ima tu olakšicu što je ne implicirana (ukoliko ne govorimo o realizmu), te ostavlja mogućnost tumačenja samom recipientu.
Gde to onda ostavlja film? Gde je njegova perspektiva u slučaju razrešenja ovog gordijevog čvora, jer ukoliko vidite scenu u kojoj glumac u potpunosti tone u živi pesak, ili ukoliko od eksplozija padaju čitave zgrade, a automobili i kamioni lete kilometrima visoko u vazduh, te strelac sa pištoljem malog kalibra pogađa protivnika u glavu i sa ogromne razdaljine, a sve to čini prilikom padanja sa padobranom, dok sam film nosi (samo) oznaku akcionog, nije li to dovoljno za upit? Kada je režiser prešao granicu realnog i delom zagazio u fantastično? Da li pogrešna kvalifikacija udaljuje delo od sebi bliskih i tako mu uskraćuje mesto i rekogniciju u okviru samog žanra?
Širenje klasifikacija ovakvom brzinom će nas distancirati od osnovne odrednice – film. Stvaranje novog žanra je samo želja za efemernom slavom, koja će od gledaoca stvoriti zbunjenog i obesmišljenog posmatrača, a od kritike i kritičara stvoriti pompezne pisce i nerazumljive i nerazgovetne kreature.
No comments:
Post a Comment